Slavsko žito

Mi slavsko žito pripremamo uvek na isti način, onako kako ga pripremamo za našu Slavu i kako smo naučili od onih koje su to radile godinama pre nas. Pravila su jednostavna. Prvo, kuvana pšenica da se ocedi da žito ne bude mokro i meko, a drugo, odnos mora biti: koliko pšenice, toliko šećera, toliko oraha + arome: vanila i muskatni oraščić.

Kada se žito stavi na tanjir i oblikuje, obično se posipa mlevenim orasima, a može i šećerom u prahu ili čokoladnim mrvicama. Možete ga takođe još ukrasiti jezgrom oraha ili badema, suvim grožđem, grančicama svežeg zelenila, raznobojnim cvetićima ili biserima i drugim prikladnim ukrasima kojima se dekorišu torte. To neka bude vaša kreacija i uživajte u njoj!

Cenu slavskog žita možete pogledati na ovoj stranici.

Sastav: pšenica belija, šećer u prahu, mleveni orasi, muskatni oraščić, vanilin šećer

ZNAČENJE ŽITA U NAŠOJ VERI I PORODIČNOJ TRADICIJI

Pripremanje i služenje žita duboko je ukorenjeno u veri i tradiciji pravoslavne crkve i porodice. Vezuje se za određene krupne događaje, od kojih su neki radosni i lepi, kakvo je obeležavanje Slave, a neki drugi nisu radosni i lepi, kakvi su oni kada se crkva ili porodica oprašta od svojih članova ili čuva sećanje na njih.

Ali, u oba slučaja, žito ima dvostruko divno značenje. Jedno, zato što se žito dobija od zrna pšenice od koje se dobija i “hleb naš nasušni” za koji se svakodnevno molimo našem Bogu i koji skrušeno primamo kao naforu ili kao telo Hristovo kad se pričešćujemo. A drugo, zato što, stavljeno u zemlju, - zrno da plod, javi se novi život. Iz zrna pšenice nikne klica, koja rodi zrno, koje rodi klicu, koja rodi zrno,… Zato je žito simbol radosti, jer označava pobedu života nad smrću, što je i suština naše vere, i zato što veliča život i trajanje, a time i Onog koji je rekao da tako bude.

Razumevanje značenja žita u dimenzijama koje nadilaze jedan život, a trajanje zapravo i jeste skup prolaznosti, priziva smirenje i tako pomaže da se uravnotežimo i urazumimo i da na pravu meru svedemo kako prijatna, svečarska, tako i ona druga osećanja, koja nisu prijatna ni svečarska.

Zbog toga žito nije slučajno tu na trpezi, čak je prvo što uzmemo sa te trpeze. Naprotiv. Žito je tu ciljano, da nas potseća da niti smo prvi niti smo poslednji pa ni tako važni, nego smo tek deo kontinuiteta, samo veza između predaka i potomaka. To naravno ne umanjuje našu odgovornost, upravo suprotno. Njegovo prisustvo nas opominje da smo dužni da se ne obrukamo ni pred jednima ni pred drugima, da nam ponašanje i osećanja ne zaliče ni na gordost, ako je dobro, niti na očaj i slabovernost, ako nije dobro. Ili, kako nam za našu korist kroz vekove dovikuju naši stari: u dobru da se ne ponesemo, u zlu da se ne pokudimo!